Teško je shvatiti da u današnje, savremeno, doba ljudi i dalje pribegavaju ratovima u rešavanju sukoba. Borba za teritoriju, iz verskih razloga, zbog prirodnih resursa. Bez obzira na razloge, jedno je sigurno: svaki rat proizvede armiju izbeglica, milione raseljenih lica. I, potrebno je mnogo više vremena nego koliko sam rat traje da ti ljudi srede svoje živote.

Sećam se građanskog rata koji je doveo do raspada sada bivše Jugoslavije. Nikada ga neću zaboraviti. Ne zato što ne mogu, već zato što mi je zauvek promenio život. Za samo jedan dan.

Većina nas se seća tih dana slavne Jugoslavije, njenog prosperiteta i blagostanja. To je bila jedna od ekonomiski najrazvijenijih država u Evropi. Svaki njen državljanin, iako tada ljudi nisu bili svesni njene snage i integriteta, mogao je biti ponosan na život u tako naprednoj i stabilnoj državi. Kako se onda sve raspalo za samo jedan, jedini dan? Za šta su se ljudi borili? Iz ove perspektive – ni za šta. Čak i oni koji su verovali da se bore za neki uzvišeni cilj su zbog toga kasnije zažalili. Konflikt je prošao, ali posledice nikada neće.

Nema svrhe tražiti krivca. Treba konačno naučiti lekciju: ni jedan rat ne dovodi do rešenja sukoba, to je najgori način borbe za bilo šta. A, njegova razorna dejstva ne prolaze sve dok žive oni koji su njime pogođeni. Na žalost, ja sam jedna od tih osoba. Verovatno postoje i gori sceniriji, ali moj je bio poprilično gadan. Ne želim da pričam o svom životu, niti da oplakujem sudbinu. Tako bih mogla napisati i roman. To bi bilo jako teško štivo za čitanje. Samo želim da objasnim kako je teško krenuti sve iz početka, bar doći na nultu poziciju, i započeti život ni iz čega.

Srećom, uspela sam da se oporavim od užasa rata. Ne mrzim. I to je čudo. Čak i kada bih mrzela, niko ne bi mogao da me krivi.

Mišljenja sam da su oružani sukobi najekstremniji odraz primitivizma. Posebno religijski. Svojevremeno mi je bilo teško prihvatiti činjenicu da ne gajim mržnju prema “narodu” koji mi je uništio život. Bilo mi je još neverovatnije da prihvatim da je “moj narod” kriv za zverstva i patnje. Ne mogu tako da posmatram stvari. I, verovatno sam jedna od malobrojnih.

U mnogim situacijama je takvo viđenje stvari bilo i kletva i blagoslov. Bilo bi mi lakše da sam, u mnogim momentima, mogla usmeriti sva ta negativna osećanja prema onima koje sam smatrala krivim za svoju nesreću. Međutim, nisam uspela da razvijem mržnju. Događaje i probleme tumačim u širem kontekstu. Upravo zbog toga sam sposobna da o tome ovde pišem bez osećaja ucveljenosti. Ali, bilo mi je potrebno 20 punih godina.

Ima dosta stadijuma u prihvatanju sudbine i kreatnju napred. Ako preskočite ili se zaglavite na nekom od njih, nema vam pomoći. Nikada se nećete potpuno oporaviti.

 

Šok i neverica

Napuštate svoj dom, i ceo svoj život. Ljudi beže od haosa. Odjednom, nalazite se u potpuno novom okruženju. U sred ničega. Nema juče, nema života koji ste vodili, nema sutra. Nema budućnosti. Samo turobna stvarnost. Strah, neizvesnost, očaj. Želite da idete napred, ali ne znate kako. Živite kao u ružnom snu koji mora uskoro da se završi. To je samo ružan san. Probudi se! probudi se! to je samo ružan san!

 

To nije samo ružan san, to je živa noćna mora

Život u neimaštini, ništa ne podseća na život kojim ste do nedavno živeli. Jedva da ga se više možete i setiti. Niste ga dovoljno cenili dok sve niste izgubili. Ljudi umiru. Vaši najbliži. Ova noćna mora nikada neće proći.

 

Prihvatanje stvarnosti

I tu ste, jadna izbeglica. Čak i gore, ožalošćena izbeglica kojoj su nastradali najbliži. Neki su ubijeni, neki su nestali i nema im traga. Život u agoniji. Godinama. Živite od pomoći koju ste vi do juče davali onima kojima je bila potrebna. Ali, nedostatak osnovnih sredstava za život je podnošljiviji od konstantnog straha za bližnje. To je život u mukama. Ne možete sebi pomoći, nema načina da sebi olakšate. Patite zbog gubitka i krivite sudbinu. Bože, zašto me tako kažnjavaš? Mama pomozi mi. Mamin izraz lica ne obećava.

Odrastanje pre vremena

Starac u duši, a mladi ste. Nikada ne možete biti dovoljno zreli za ovakve stvari. Ali, ja sam bila samo dete. Nema dečijih želja, nema htenja. Morate da ih ugušite u sebi da biste sprečili dalje patnje. Ako sam kažnjena ovim nesrećnim ratom, zašto da se dodatno kažnjavam želeći nešto što je nedostižno.

Preusmereni voz

Ako uđete u pogrešan voz, svaka naredna stanica je pogrešna. Ja nisam htela da uđem u taj voz, mene su u njega gurnuli. I sada, svaki izbor koji pravite to radite iz neophodnosti, a ne iz slobodne volje. Uskoro, prestajete da razmišljate šta biste želeli, nemate priliku da birate, već se odlučujute za ono što je najbolje u datom momentu, od nepostojećih prilika. Nema ih, a vi pokušajte da ih iznađete. Nemoguće!

Mora se ići dalje

Prošle su godine. Verujete da ste prihvatili “novog” sebe, u kombinaciji sa slomljenim željama i neostvarenim nadama. Ponovo rođeni u novoj, lošijoj verziji sebe samog. Ali žilavi. Znam ko sam bila. Znam šta sam želela. Ja znam ko sam zapravo. Borac sam, i sada sam mudrija. Obični ljudi deluju tako naivno. Čak i površno. Šta oni znaju, život im nije nametnuo da spoznaju velike istine. Tu su novi prijatelji, ekscentrični, sa takođe izremećenim životima.  Oni su bili primorani da spoznaju tu istinu, oni su obdareni istom mudrošću, i moženo da ostvarimo više od površnog razgovora. Obični ljudi su dosadni, a kod mene tako dugo ništa nije bilo obično. Teško je zamisliti da ću više ikada voditi običan život, i da li bih uopšte bila i sposobna za to nakon svega?

Pokušaj da budeš deo mase

Prošlo je deset godina. Dovoljno. Ili nije. U svakom slučaju, vreme je da postanem deo mase. Trudim se, ali teško je. Strahovito teško. Uspevam da budem odlična u svemu što radim, ali i dalje se osećam kao autsajder. Da li će ikada proći ovaj osećaj? I to se u ovom period nekad i desilo. Načinjena su nova poznanstva, život na površini se čini normalnim. Sada imam mogućnost da donosim odluke i pravim izbore. Ali, da li sam sposobna da napravim “pravi” izbor umesto “nametnutih”. Izbori su napravljeni, ostaje da sačekam ishod.

Naizgled sređena

Prošlo je petnaest godina, i ništa me više ne odvaja od ostalih, “običnih”, ljudi mojih godina. Znam svoju istinu, imam tu “unutrašnju” mudrost. Ne znam šta sa njom da radim, ali ona je tu. Ljudi mi prilaze da traže savet. Imam “to” nešto čime im mogu pomoći i utešiti ih. Saosećanje, razumevanje, sposobnost da prihvatim sve vrste osećanja, nikada ne osuđujući. Koliko god se činilo nerealnim ili trivijalnim, ako neko pati, mogu da razumem. Znam kako izgleda kada ne vidite izlaz.

Post traumatski sindrom

Verovatno je neizbežan. Mora da te stigne u nekom trenutku, I to kad najmanje očekuješ. Moja porodica je u međuvremenu izgubila kompas, svi su napravili svoje izbore. Nije bilo ničega čvrstog za šta sam se mogla uhvatiti. A sad sam već odrasla osoba. No, u period kada vam je prirodno potrebna podrška u pravljenju izbora, ja sam bila prepuštena sama sebi, onda kada mi je pomoć bila najpotrebnija. I, sada je došlo vreme da pravim nove, ozbiljne izbore, I ja sam se pogubila. Nisam znala u kom pravcu da idem. I bum! Depresija! Prava, medicinsko stanje. Sve te potisnute emocije su morale negde da iscure. Kako teška borba! Biti svestan svega, a ne moći sebi pomoći. Crna rupa. Nedostatak energije. Nedostatak nade za budućnost. Osećaj da uvek morate višetruko veće napore da uložite od prosečnih ljudi da biste ostvarili osrednje rezultate. Jer, nedostaju vam elementantarne stvari. Nisam mogla da se otresem od tog osećaja. Bila sam umorna od svega. Tako jako umorna. Da nije bilo nesretnog rata, sa ovolikim naporima bih postigla briljantne rezultate. I ponovo se pitam zašto. ZAŠTO? Izgnanik na pustom ostrvu. Živim u studentskom domu, treba da diplomiram nakon niza godina studiranja u lošim uslovima, bez porodične baze, bez mesta koje bih zvala svojim domom. A vreme je da planiram budućnost, skoro mi je 25 godina. Ne znam kako da nastavim, kud ću posle, jer smo i dalje izbeglice. Bože, koliko ćeš me još dugo kažnjavati? I za šta? Daj mi bar nešto za šta bih mogla da se uhvatim. Molim te.

Pokušaj kućenja

Opet nova faza. Završavam fakultet i ponovo se spajam sa porodicom, umesto da se od njih odvajam. Ovo je period u životu kada po prirodi stvari treba da napustite porodično gnezdo i postanete nezavisni, da sami donosite odluke i pravite izbore, pod uslovom da ste prethodno imali čvrstu bazu kod kuće. Ja sam toga bila lišena zbog rata. Nastojim da zaboravim koliko mi je izopačio život, ali ne uspevam. Još uvek trpim njegov uticaj. Sada moram da se naviknem da živim u porodičnoj zajednici, konačno u kući koja je naš dom, nakon što smo godinama bili razdvojeni. Sa svojim frustracijama, i frustracijama članova moje porodice. Svi istanjenih živaca. Ali borci koji nikada ne odustaju. Uh, tako je teško ostati normalan.

Vraćanje na kolosek

Kroz šta god da ste prošli, u ljudskoj je prirodi da preživite i da se borite za više. U redu, moram da uložim trostruki napor, ali sam naučila da to tako mora. Ljudi su se divili mojoj izdržljivosti. Ja lično nisam. Ja sam na to bila primorana, to nije bio moj izbor. Ja nisam osoba koja odustaje, ali mnogi bi poklekli. Plašila sam se da ću ostati bez snage za stvari koje tek dolaze, za “stvarni” život. Još uvek sam bila umorna od svega, ali uspešna u onome što sam radila. Prosečna. Konačno sa prestala da razmišljam šta bih imala i gde bih bila da nije bilo rata. Ako ništa, bar više nisam štrčala. Verovatno nikada i nisam, ali sam sada prestala tako da se osećam.

Sada sam mudrija, starija i realna. Štaviše, nisu me brinule stvari koje su mučile ostale ljude. Toliko sam se već namučila da sam se na to i navikla. Mogla sam da se odmorim od osećaja straha zbog neizvesnosti i promena. Ljudi oko mene su u ovom periodu bili u panici oko svakodnevnih stvari i životnih promena.

Svetlo na kraju tunela

Dve stvari su se podudarile, koje su mi pomogle da u sebi sahranim iskustva iz prethodnog života. Ili više njih. Postala sam mama i izgradila sam svoj dom. Dom koji sam sama stvorila. Porodicu, koju sam ja napravila, moju novu porodicu. Kakav blagoslov!

Ovoga puta sam se zaista ponovo rodila. Udala sam se za čoveka koji je i sam bio izbeglica. Da li je to slučajnost? Ne verujem. Bio mi je potreban neko ko je imao tu vrstu razumevanja, nekog ko je izgubio blisku osobu. Nekog ko je prošao kroz sličnu patnju i ko zna kako izgleda biti izgubljen u životu. Borili smo se više nego mnogi prosečni ljudi, napravili smo nešto ni iz čega. Zamalo smo i poklekni pod pritiskom. Ali, uspeli smo.

Volim svoj novi život, i uživam u svakoj njegovoj sekundi. Običan je, konačno. Nemam posao iz snova, zapravo samo honorarni, imam dvadeset godina stvar auto. Mnogi bi verovatno bili očajni sa onim što ja imam. Ali, ja živim život u izobilju. Ja IMAM krov nad glavom i pod njim zdravu porodicu, I to je sve što mi je potrebno. Običan sam građanin sa stalnom adresom.

Tek ponekad se promole loše uspomene, iz straha da se nešto loše može dogoditi. Pri samoj pomisli na to mislim da bih se potpuno polomila. To je ono čime me je rat obdario – strahom da se sve može promeniti u samo jednom danu.

Sa druge strane, verujem da sam sposobna da uživam mnogo više od običnih ljudi. Uzbuđuju me male, jednostavne stvari. Ne žalim se, ne mrzim i ne tražim krivce. Ja sam blagoslovena! I zahvaljujem Bogu na svom novom životu.

Da sam mogla da biram, nikada ne bih svesno izabrala ovu vrstu mudrosti, ali sam ipak vremenom naučila da je cenim.

 

*Autor teksta je novinarka Lana Ristić.