Zakon o azilu i privremenoj zaštiti Republike Srbije stupio je na snagu 3. juna 2018. godine i doneo niz novih rešenja u odnosu na prethodni zakon kojim je regulisana ova materija, odnosno Zakona o azilu. Bitno je napomenuti da će postupci azila započeti pre 3. juna biti okončani prema odredbama Zakona o azilu, osim u slučajevima kada su odredbe Zakona o azilu i privremenoj zaštiti povoljnije za tražioca azila.
Neke od najvažnijih izmena koje donosi Zakon o azilu i privremenoj zaštiti odnose se na sam postupak azila i u tom smislu je došlo do spajanja pojedinih procesnih radnji. Na primer, više ne postoji radnja evidentiranja tražilaca azila, već se evidentiranje odvija zajedno sa registracijom kada se notifikuje namera da se traži azil i vrše radnje u cilju registracije (fotografisanje i uzimanje otisaka prstiju). Po izvršenoj registraciji osoba koje su izrazile nameru da traže azil u Srbiji, policijski službenik im izdaje potvrdu o registraciji stranca koji je izrazio nameru da podnese zahtev za azil koja je kao dokument zamenila potvrdu o izraženoj nameri da se traži azil i ima istu svrhu. Tom potvrdom se registrovana osoba upućuje da se u roku od 72 sata javi u naznačeni centar za azil, ili alternativno prihvatni centar. Novina u odnosu na prethodni zakon jeste da se po proisteku 15 dana od dana registracije, a u slučaju da Kancelarija za azil ne zakaže podnošenje zahteva za azil, registrovanoj osobi ostavlja rok od osam dana da samostalno, pismenim putem, na propisanom formularu podnese zahtev za azil i dostavi ga Kancelariji za azil. Tek podnošenjem zahteva za azil stiče se status tražioca azila u smislu Zakona o azilu i privremenoj zaštiti.
U praksi se već javljaju određeni problemi naročito zbog toga što osobe koje bi htele da podnesu zahtev za azil u Srbiji bez adekvatne pravne pomoći ne mogu da ispoštuju zadati rok niti je razumno očekivati da te rokove poznaju. Pored toga, formular za podnošenje zahteva za azil je na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, pri čemu je dosadašnje iskustvo pokazalo da osobe koje bi htele da podnesu zahtev za azil najčešće ne poznaju ni jedan drugi jezik osim maternjeg.
Još jedna značajna novina koju donosi Zakon o azilu i privremenoj zaštiti tiče se koncepta sigurne treće zemlje, čija je primena u dosadašnjoj praksi Kancelarije za azil i Komisije za azil bila najčešći razlog za odbacivanje zahteva za azil. Naime, pomenuti organi su u svojoj praksi najčešće samo konstatovali da je zemlja kroz koju je tražilaca azila prošao na putu do Srbije sigurna iz razloga što je tako utvrdila Vlada svojom odlukom iz 2009. godine, bez utvrđivanja drugih kriterijuma koje treba da ispunjava sigurna treća zemlja. Za razliku od toga, Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti nije predviđeno da Vlada utvrđuje listu sigurnih trećih zemalja, već se u svakom pojedinačnom slučaju procenjuje da li je u državi kroz koju je prošao na putu do Srbije siguran od progona ili rizika od trpljenja ozbiljne nepravde u smislu pretnje smrtnom kaznom ili pogubljenjem, mučenjem, nečovečnim ili ponižavajućim postupanjem ili kažnjavanjem, ozbiljne pretnje po život izazvane nasiljem opštih razmera u situacijama međunarodnog ili unutrašnjeg oružanog sukoba.
Foto: phrawr (CC BY 2.0)