Autor: Marko Štambuk advokat, saradnik Beogradskog centra za ljudska prava

6.2.2022. Predmet broj MLG35/2022 Novak Đoković protiv Ministarstva unutrašnjih poslova koji se vodio pred Federalnim okružnim i porodičnim sudom Australije, privukao je ogromnu pažnju medija, političara, pravnih stručnjaka, kao i laika. Zahvaljujući društvenim mrežama i sredstvima javnog informisanja, o ishodu navedenog postupka upoznati su čak i oni koji se za njega nisu zanimali. Na koji način je u Srbiji uređena ova vrlo specifična oblast prava, može se opisati na sledećem sličnom, ali ipak fiktivnom primeru.

Kako bi učestvovao na turniru koji se održava u Srbiji, na Aerodrom Nikola Tesla Beograd sleće, trenutno najbolje rangirani australijski teniser na ATP listi, Aleks De Minor. Dolazi na pasošku kontrolu i službenicima Ministarstva unutrašnjih poslova predaje svoju putnu ispravu. Bez obzira na to što državljanima Australije nije potrebna viza za ulazak i kraći boravak, granična policija ima pravo da bilo kom strancu odbije ulazak u Srbiju. Naime, član 15 Zakona o strancima, predviđa ukupno 13 razloga na osnovu kojih se može doneti upravo takva odluka. U tom smislu, granična policija neće dozvoliti ulazak svakome ko, primera radi, koristi falsifikovana dokumenta, nema važeću vizu, neophodnu potvrdu o vakcinisanju (što se ne odnosi samo na trenutnu pandemiju zarazne bolesti COVID-19) ili ako to zahtevaju razlozi zaštite bezbednosti Srbije i njenih građana. Pored toga, dovoljno je i samo da postoji opravdana sumnja da stranac neće koristiti svoj boravak u svrhu koju je prijavio. Zakonodavac smatra da stranci koji su zadržani u tranzitnom prostoru, formalno pravno nisu ni ušli na teritoriju Srbije i u praksi se često dešava da oni danima čekaju povratni let sa Aerodroma Nikola Tesla Beograd. To donekle liči na situaciju u kojoj se našao lik kojeg tumači glumac Tom Henks u filmu Terminal. U retkim slučajevima, osobi kojoj nije dozvoljen ulaz u državu, a koju nije moguće odmah udaljiti, može se odrediti boravak pod nadzorom policije u Prihvatilištu za strance u Padinskoj Skeli. U pitanju je objekat koji ima skoro identičnu namenu kao i Park Hotel u Melburnu u kojem je najbolji srpski teniser bio privremeno lišen slobode. U Prihvatilište se smeštaju različite kategorije stranaca, od osoba koji iregularno borave u Srbiji, preko onih čiji identitet se utvrđuje, pa do stranaca koji žele da zatraže azil.

Ukoliko bi se barem jedan od razloga iz člana 15 Zakona o strancima pojavio u hipotetičkom slučaju najboljeg australijskog tenisera, policijski službenici bi ga zaustavili na graničnoj kontroli. O tome bi mu uručili odluku/obrazac na srpskom i engleskom jeziku. Odluka o odbijanju ulaska konkretno sadrži lične podatke stranca, taksativno pobrojane tačke spomenutog člana (od kojih nadležni organ zaokružuje onu zbog koje se ulazak odbija) i pouku o pravnom leku.

Iako stranac ima pravo žalbe u roku od 8 dana, više je razloga zbog kojih se to pravno sredstvo može smatrati potpuno nedelotvornim. Krenimo redom. Razumno je pretpostaviti da žalbu, koja inače mora biti na srpskom, ne može samostalno sastaviti i podneti osoba koja ne poznaje dovoljno dobro propise, jezik i nalazi se na aerodromu. Iz tog razloga, većini stranih državljana bi prvo bila neophodna odgovarajuća pravna pomoć.  

Uzmimo da Aleks De Minor ima kontakt advokata koji bi mu se našao u takvoj neprilici, veliko je pitanje da li bi kolega uopšte mogao da pristupi tranzitnom prostoru i neometano savetuje kolegu Novaka Đokovića. Naime, za to je potrebna dozvola koju izdaje MUP, ali tek nakon sprovedenog postupka i izvršenih potrebnih provera. Neretko se strancima, bez ikakvog osnova, oduzimaju telefoni kako ne bi mogli da komuniciraju sa spoljnim svetom. Dodatno, podnošenje žalbe iziskuje uplatu administrativne takse u iznosu od čak 12.470,00 dinara. U odluku se ne unose uputstva o tome kako ista treba da bude uplaćena (npr. na koji broj žiro računa i koji poziv na broj). Međutim, najveća mana ovog pravnog leka je što ne odlaže izvršenje same odluke, a prevoznik (npr. avio-kompanija) koji je dovezao odbijenog stranca, ima zakonsku obavezu da ga, bez odlaganja i o svom trošku, odveze iz Srbije. Prema tome, čak i kada bi australijski teniser uspeo da prevaziđe sve navedene prepreke i podnese žalbu, on zasigurno ne bi dočekao odluku drugostepenog organa u Srbiji (pa makar i na aerodromu ili u Prihvatilištu za strance), jer bi pre toga bio vraćen od strane avio-kompanije sa kojom je prispeo u beogradsku vazdušnu luku. Protiv eventualno negativne drugostepene odluke, mogao bi pokrenuti upravni spor, ali kako postupci pred Upravnim sudom traju godinama, Aleks De Minor bi presudu sačekao u Australiji ili nekoj drugoj državi.

Imajući sve u vidu, može se zaključiti da je „imigracioni sistem“ Srbije vrlo „strog“ prema strancima koji se nađu u sličnom položaju kao i naš najbolji teniser. Njemu je bilo omogućeno da iznese svoje argumente protiv stava australijskih vlasti. Zahvaljujući suspenzivnom dejstvu žalbe, odluku je sačekao u Melburnu. Postupak je sproveden efikasno, a sudija Entoni Keli je odlučio nepristrasno u korist strane, za koju se može reći da je „slabija“, budući da je naspram sebe imala predstavnike izvršne vlasti i celokupan birokratski aparat jedne države. Suđenje je bilo javno i moglo se pratiti sa bilo koje tačke planete Zemlje, čime je obezbeđena potpuna transparentnost u radu suda. Sve su to elementi koji jedan postupak čine pravičnim. To se prvenstveno odnosi na pomenuti predmet koji je vođen od strane Federalnog okružnog i porodičnog suda Australije, dok se postupci izvršnih organa te države prema Novaku Đokoviću ipak mogu dovesti u pitanje. Propisi koji uređuju ovu oblast prava ne smeju biti rigidini i ustanovljeni na štetu onih čija se prava i obaveze uređuju. Na kraju, nezavisna i delotvorna kontrola svih koji sprovode zakone, od ključnog je značaja za postizanje najvišeg stepena pravne sigurnosti, kako domaćih tako i stranih državljana.