21.12.2023. Često kada razmišljamo o izbeglicama pomislimo koliko je bilo teško tamo odakle su došli, koliko
su bili veliki svakodnevni problemi sa kojima su se suočavali kada su odlučili da sve ostave i pođu
u potpuno nepoznat i dalek svet. Kada se dogodi taj momenat, kada shvate da život koji žive nije
dostojan i kada se odluče da krenu na put dugačak nekoliko hiljada kilometara, da okrenu leđa
svojoj zemlji, porodici, prijateljima i da se više nikada ne vrate. Koliko hrabrosti i istrajnosti prati
tu odluku, sa druge strane strah od nepoznatog i dalekog.
Iz medija možemo da stvorimo neke nejasne slike kako izgleda život u zemljama iz kojih najčešće
dolaze izbeglice. Shvatamo da je tamo negde rat i da ljudi beže i traže bolji život za sebe i svoje
najbliže. Međutim, da li možemo da zamislimo kako je nekome ko živi u zemlji gde njegove
potrebe, zdravstveno stanje, poteškoće koje ima ne nailaze ni na minimalnu podršku i
razumevanje, kako zajednice, tako i nadležnih? Možemo li da zamislimo koliko je težak život
osobe sa invaliditetom u kolicima koja se odluči da krene na dug, neizvestan i težak put?
Takva je priča i našeg Saliua. Krenuo je iz Kameruna u daleku Srbiju, potpuno nepoznatu. Došao
je zato što se ljudi sa invaliditetom u njegovoj zemlji nalaze u jako teškom položaju. Diskriminacija
i nebriga društva kome je svakodnevno bio izložen bila je prevelika i Saliou je u jednom trenutku
odlučio da takav život više ne može da živi. Njegovo zdravstveno stanje bilo je toliko loše da mu
je odlazak bio jedini spas. I našao ga je u Srbiji. Ovde je došao 2018. godine. Od tada kreće njegova
svakodnevna borba i istrajnost za bolji i srećniji život.
Saliou se u Srbiji susretao sa brojnim problemima i preprekama, ali uspevao je da ih prevaziđe i
prebrodi. Njegov put integracije i uključivanja u naše društvo započeo je po dobijanju azila u julu
2021. godine, a u tom postupku ga je zastupao Beogradski centra za ljudska prava. Saliou je tada
počeo da radi u kompaniji Ikea u kojoj radi i danas. Dobio je priliku koju mnoge osobe sa
invaliditetom nažalost ne dobiju, a to je mogućnost da radi i dobije šansu na koju svi imamo pravo.
Iako mu je u kolicima kretanje otežano, aktivno doprinosi kompaniji, i ravnopravano učestvuje
u poslovnim izazovima. Kolege iz Ikee prepoznale su njegov trud i posvećenost poslu i kroz svoj
program solidarnosti kupili su mu nova invalidska kolica uz pomoć kojih može da se lakše i bolje
kreće.
Saliou u svojoj zemlji porekla nije završio osnovnu školu, ali mu je ovde data druga šansa da se
obrazuje. Pohađao je školu za osnovno obrazovanje odraslih „Branko Pešić“ i time stekao
neophodno formalno obrazovanje. Jedan od težih zadataka bilo je učenje srpskog jezika koji
Saliou sada govori na izuzetnom nivou. Saliou je paraolimpijac, sportista, bavi se atletikom,
košarkom i streljaštvom. Kao član kluba košarka u kolicima „Despot“ iz Zemun Polja bio je u prilici
da obiđe veliki deo naše zemlje koja mu se mnogo dopada. Saliou je i na obaveznoj dijalizi tri puta
nedeljno, ali i sa tim izazovom se nosi hrabro i samostalno. Na dijalizu odlazi sam, nakon što završi
sa poslom, a kasnije se se vraća u centar za azil u Krnjači u kojemboravi. Pokušava da se preseli iz
centra za azil već godinu dana, ali ne uspeva da nađe stan. Čim čuju da je izbeglica, „crnac“ iz
Afrike, pa još u kolicima, prekidaju vezu. Ne žele ništa da imaju sa njim. I to razume i shvata. Ljudi
su različiti, a i ne poznaju ga, tako se teši uveren da su ljudi dobri i da žele da mu pomognu.
Zajedno kroz zalaganje tima za integraciju Beogradskog centra za ljudska prava, Saliou je prva
izbeglica u Srbiji koji je ostvario pravo na novčanu nadoknadu nakon utvrđenog stepena
invaliditeta. Takođe, prva je izbeglica koji je ostvario pravo na uslugu personalnog asistenta i
uslugu prevoza osoba sa invaliditeom, te mu je zbog posla omogućen svakodnevni transport od
Knjače do autobuske stanice na Novom Beogradu. Pre ovoga Saliou je svakoga dana išao na posao
autobusom sa jednog kraja grada na drugi. Ponekad bi sate proveo na stanici čekajući niskopodni
autobus u koji može da uđe. Povremeno se dešavalo da mora da se vrati u smeštaj/centar za azil
jer se takav autobus i ne pojavi. Putovanje do posla trajalo je dva sata, ali on nikada nije odustajao
svojevoljno. Nikada se nije žalio da mu je teško, ili daleko, ili da je umoran. Posao mu daje
mogućnost da radi i bude nezavisan finansijski, da se oseća korisnim i ravnopravnim članom
društva, omogućava mu da izađe iz centra za azil, da se druži sa kolegama i živi jedan „normalan“
život.
Pre nego što je počeo da radi i prima tuđu negu i pomoć nije imao nikakve prihode. Lekove je
dobijao od Komesarijata za izbeglice i migracije u centru za azil u Krnjači kao i hranu, a sve što bi
mu dodatno trebalo dobijao je od prijatelja, kojih u Srbiji ima puno. Saliou je u Srbiji stekao puno
prijatelja koji želeda mu pomognu i olakšaju njegovu situaciji. Zaposlen, finasijski nezavisan, sa
adekvatnom zdravstvenom i socijalnom zaštitom koju ima, u odnosu na period pre jula 2021.
godine, Saliou živi mnogo bolji i kvalitetniji život. Oseća da je deo sistema i da ima podršku, a to
mu je potrebno za stabilan i miran život. Ono o čemu mašta jeste da izađe iz centra za azil, da
nađe stan koji bi bio opremljen stvarima i nameštajem iz kompanije u kojoj radi, u kome će živeti
sam i u kome će moći da ugosti sve svoje prijatelje. Prošle godine u ovo vreme rekao mi je da je
jedina želja koju ima da iznajmi stan i postane potpuno samostalan.
Da li su sve priče teške? Kao što bi rekao naš dragi Salio kada ga pitam kako si – „Dobro“, „Malo
dobro“ i „Biće dobro“. Saliou nikada nije loše, uvek je dobro. Uvek se nada i teži boljem. Bori se
za sebe i svoj srećniji život ovde u Srbiji. Nije mu lako, ni blizu, ali nema odustajanja.
Autorka teksta
Andrijana Miljković
Savetnica za integraciju BCLJP