“Bila sam u devetom mesecu trudnoće. U avionu mi je pozlilo, teško sam disala i činilo mi se da ću se svakog trenutka onesvestiti. Sa beogradskog aerodroma odvezli su me pravo u bolnicu. Porodila sam se carskim rezom sledećeg dana. Bio je 24. februar 2016”

Neli Nokođa (27) je samohrana majka iz Kameruna. Sa ćerkom Majlis živi u iznajmljenom stanu u Beogradu, a finansijski je pomaže Komesarijat za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR). U Srbiji ima regulisan status azila. O ćerki se stara sama i usput se trudi da nauči srpski. Za sada nema posao. “Teško su mi izvodljive čak i jednostavne stvari, kao što su odlasci na časove jezika, jer nema ko da brine o Majlis”, kaže Neli za “Vreme”. “Mala deca traže mnogo pažnje, a kada im nešto treba, ne mogu da čekaju kao odrasli ljudi. Čak i kada bih imala posao, bilo bi komplikovano da ga uskladim sa brigom o ćerki, ali sigurna sam da bismo se nekako snašle.”

PROKLETSTVO UGOVORENOG BRAKA: “Većina žena u Kamerunu ima ugovorene brakove”, objašnjava Neli. “Kada porodica ima žensko dete, neretko se dogovor sa drugom porodicom napravi dok je devojčica još mala. Otac i braća devojčice traže određene stvari od porodice koja ima muško dete, i ako porodica budućeg mladoženje može da obezbedi ono što traže, uzimaju darove i obećavaju devojčicu. Datum venčanja utvrđuje se naknadno. To može biti i posle više godina.” Ona dodaje da ženska deca u Kamerunu mogu da se obrazuju na fakultetskom ili nižem nivou, da rade i putuju. “Meni je majka tek kada sam završila srednju školu ispričala da postoji čovek za kojeg treba da se udam. Ja sam želela da nastavim školovanje.” Pošto se žena uda, odluke o daljem obrazovanju, uspostavljanju radnog odnosa i njenim drugim aktivnostima donosi suprug. “Imala sam sreće da me je tetka podržavala u želji da se dalje obrazujem. Insistirala je da ne mogu da se udam pre nego što završim školovanje. Upisala sam se na dvogodišnji tehnički koledž i diplomirala”, priča Neli.

“Imala sam vezu još od srednje škole, ali podrazumevalo se da ne možemo da se venčamo, jer sam bila obećana nekom drugom. Međutim, desilo se to da sam neplanirano zatrudnela. Majka je bila ljuta i razočarana, ali je podržala moju odluku da zadržim bebu, iako smo obe znale da to znači da ne samo da ne mogu da se udam, nego i da moram otići iz zemlje.”

SLUČAJNO U SRBIJI: “Kupila sam avionsku kartu sa presedanjem u Beogradu. Bila sam u devetom mesecu trudnoće. U avionu mi je pozlilo, teško sam disala i činilo mi se da ću se svakog trenutka onesvestiti. Porodila sam se carskim rezom sledećeg dana. Bio je 24. februar 2016. godine”, objašnjava Neli.

Ona je sa aerodroma prebačena direktno u bolnicu, u kojoj je provela nekoliko dana. “Među zaposlenima u bolnici bilo je i ljubaznih i neljubaznih ljudi. Medicinska sestra koja nam je donosila hranu donela bi ostalim ženama tanjir sa priborom, a meni hranu zamotanu u papir. Bila sam šokirana, ali pošto nije znala engleski, nismo o tome razgovarale.” Nekoliko dana posle porođaja, Neli je sa bebom premeštena u izbeglički kamp Krnjača. “U kampu je bilo hladno. Majlis i ja smo bile smeštene u sobu sa mnogo kreveta, koja je tada bila prazna. Tamo smo provele samo jedno veče, jer sam zbog komplikacija koje su usledile za carskim rezom vraćena u bolnicu.”

Iz bolnice su Neli i Majlis premeštene u Materinski dom, gde su provele osam meseci. “Tamo sam naišla na dobre ljude, a bila je tu i jedna žena iz Gane, sa kojom sam puno razgovarala”, priseća se ona. “U tom periodu bila sam zbunjena i zabrinuta: pitala sam se kako sam došla u ovu situaciju, zašto je moj život ovakav, zašto moram kroz sve ovo da prolazim… Nikad nisam mislila da ću završiti u Srbiji, ali sam znala da ne mogu dalje, utoliko pre što sam u tom periodu imala i zdravstvene komplikacije.” Kada je shvatila da ne može da nastavi put sa tek rođenom bebom, Neli se prijavila za azil. “Postojala je mogućnost da budem vraćena u Kamerun. Ne mogu da zamislim kako bi mi život izgledao da sam se u svoju zemlju vratila sa vanbračnim detetom. Odahnula sam kada se ispostavilo da mogu ostati u Srbiji.”

U AZILU: Neli kaže da u Srbiji za sada može ostvari većinu svojih potreba, a finansijska pomoć koju dobija od Komesarijata za izbeglice UN-a omogućava joj da se stara o bebi. “Znam da moj život nikad neće biti onakav kakav bi bio da sam bebu mogla da rodim i odgajam u svojoj zemlji. Često poželim da su majka, tetka i sestre pored mene, ali znam da je ovo bio jedini način da bebu rodim i zadržim.” Međutim, izazovi u osmišljavanju života u Srbiji za Neli tek predstoje.

Kao samohrana majka, ona se nalazi u socijalno i ekonomski posebno osetljivoj grupi. U Srbiji još uvek ne postoji jedinstvena pravna definicija samohranog roditelja, kao ni prihvaćeni kriterijumi na osnovu kojih bi neko mogao da stekne taj status. Treba imati u vidu da je, čak i u okolnostima kada se ne radi o samohranim roditeljima-izbeglicama, uključivanje na tržište rada otežano činjenicom da postoji izazov samostalnog staranja o detetu, dok samohrane roditelje zakon prepoznaje samo kroz pojedina prava, kao što je pravo na alimentaciju.

“Ovde imam slobodu i krov nad glavom. Sada je preda mnom zadatak da organizujem samostalan život za sebe i dete”, priča Neli. “Trenutno sam potpuno posvećena staranju o Majlis, ali nadam se da ću uskoro početi i da radim. Pre dolaska u Srbiju, držala sam časove francuskog i radila u prodavnici. Trudim se da, u meri u kojoj to vremenski dozvoljava briga o detetu, steknem dodatne veštine koje bi mi pomogle da se zaposlim. Zimus sam pohađala kurs friziranja, a idem i na časove srpskog. Majlis je i na časovima sa mnom.” Za budućnost Neli ima skromne želje i pozitivna očekivanja: “Verujem da će se sve nekako srediti. Nadam se da ću se zaposliti, početi da stičem prijatelje u Srbiji i da ću uspeti da odgajim dete u zdravim okolnostima.”

Tekst je preuzet sa sajta nedeljnika “Vreme”, a autorka teksta je novinarka Jovana Georgievski.

 

Položaj žena u Kamerunu

Kamerun je centralnoafrička država u razvoju. Prema pokazateljima humanog razvoja Programa za razvoj UN, Kamerun se nalazi u grupi država sa najnižim stepenom razvoja, na 153. mestu je od 188 država (Srbija se nalazi u grupi država sa visokim stepenom razvoja).

Posle proglašenja nezavisnosti 1960. godine, u Kamerunu je uspostavljen pravni sistem koji funkcioniše paralelno sa običajnim pravom. Etničke grupe pridaju veliki značaj lokalnim običajima i tradicijama, što često ima poguban uticaj na status žena. Prinudni brakovi su rasprostranjena pojava. Izveštaj Stejt departmenta pod naslovom “Denial of Fair Public Trial” (Odbijanje pravičnog javnog suđenja) navodi da “običajno pravo prividno pruža jednakost prava i statusa, pri čemu muškarci mogu ograničiti ženska prava u vezi s nasleđivanjem i zapošljavanjem, dok neka tradicionalna prava tretiraju supruge kao ličnu svojinu muževa.” Zakon dozvoljava mužu da se usprotivi želji supruge da iskoristi pravo na rad. Ukoliko suprug proceni da se poslovne aktivnosti supruge kose sa interesima domaćinstva i porodice, suprug ih može prekinuti slanjem obaveštenja pisarnici privrednog suda.

Žene nemaju mogućnost da zahtevaju razvod. Muževi mogu da ga zahtevaju, a zakonski se prepoznaje samo razvod na osnovu krivice za ozbiljnu i ponavljajuću povredu bračnih obaveza. Na nekim običajnim sudovima muževi nisu dužni da objašnjavaju razloge za razvod, niti ih sud obavezuje na plaćanje alimentacije.

Prema podacima WHO i UNFPA, do 20 odsto žena u Kamerunu žrtve su tradicionalnih praksi genitalnog sakaćenja i peglanja grudi. Ova praksa pogađa ne samo devojčice iz tradicionalno-plemenskih, već i iz hrišćanskih sredina na severu, jugozapadu i severozapadu države. Abortus je zabranjen, osim u slučajevima silovanja i kada usled zdravstvenih komplikacija postoji potreba za prekidom trudnoće.