23.1.2023. Ahmedova priča u RS počinje 2014. godine, kada je sa svojom porodicom – ocem, dva brata i dve sestre – došao u Niš kako bi njegov otac završio postdiplomske studije. Kao šesnaestogodišnjak, Ahmed je napustio rodni Bagdad u Iraku i Aziju zamenio Balkanom.

Kada govori o svojim prvim danima u RS i boravku u Nišu, Ahmed ističe značajne razlike u odnosu na svoju državu porekla. Prvo je primetio prostrano zelenilo i velike parkove, kao i vremenske prilike, a te razlike opisao je na sledeći način:

To je sušta suprotnost mom rodnom gradu.

Ahmed je istakao da ga je začudio odnos između njegovih vršnjaka u RS, odnosno evidentna bliskost i sloboda u komunikaciji kako među dečacima tako i među dečacima i devojčicama, te mogućnost da s njima slobodno razgovara i slično. Od dolaska u RS, Ahmed je bio okružen ljubaznim sugrađanima koji se međusobno veoma podržavaju. Stekao je utisak da su takve osobine posebno vidljive kod ljudi koji žive u manjim mestima u RS.

Ahmed je svoja prva prijateljstva u Nišu stekao preko nekoliko drugara iz Iraka koji su već živeli u RS sa svojim porodicama. Tinejdžerski dani u Nišu, a kasnije u Beogradu, za Ahmeda su bili potpuno drugačiji nego u Bagdadu. Na pitanje šta je drugačije, odgovara:

Sve – apsolutno sve! Sloboda mi je najviše prijala i najviše sam je osetio – slobodu s prijateljima, slobodu na ulici, u porodici…

Kada govori o svom rodnom gradu, Ahmed navodi da je za osam godina boravka u RS u državu porekla otišao samo dva puta,[1] i to na kratko vreme:

Prvi put nisam ni izlazio iz kuće, a drugi put sam uzeo kola od sestre da odem nešto da kupim i bukvalno sam se izgubio! Ja više ne poznajem taj grad, ja tamo nemam ništa, više poznajem Beograd. Ja sam više Ahmed sa Medaka nego Ahmed iz Bagdada.

Beograd zauzima posebno mesto kod Ahmeda. Tvrdi da mu je teško da na jednostavan način opiše razloge zbog kojih ga voli i šta mu se najviše dopada. O tome je rekao sledeće:

Beograd kao Beograd, nema drugi grad kao Beograd! Svaki dan su neke žurke, ljudi po ulicama, svaki dan neka dešavanja, nema veze ako imaš novca ili ne. Beograd ima to neko ludilo u sebi, po meni, Beograd ima dušu.

Kada bi mu rodbina ili prijatelji iz Iraka došli u Beograd, Ahmed je izjavio da bi im prvo pokazao Zemunski kej, pa Kalemegdan, kej na Dorćolu, Zvezdarsku šumu i Dedinje. Dodao je da najviše voli da pije kafu u svom omiljenom kafiću u kraju, kao i da rado provodi vreme s društvom i na drugim popularnim mestima u Beogradu.

Ahmed je trenutno zaposlen na beogradskom Aerodromu „Nikola Tesla“, gde je angažovan na poslovima pripreme keteringa za arapsku kuhinju. Njegova ljubav prema hrani se rodila iz potrebe da kuva za svoju mnogobrojnu porodicu, nakon što ga je otac zamolio da preuzme tu obavezu. Praksu je sticao u očevom restoranu kao pomoćni kuvar, gde je unapredio znanje u oblasti kulinarstva. Nakon toga se dodatno usavršavao u različitim restoranima i hotelima, dok je izvesno vreme radio i kao glavni kuvar u iračkoj ambasadi. Kad je reč o srpskoj kuhinji, za koju smatra da je u mnogim aspektima slična arapskoj, Ahmed je izdvojio sarmu kao svoje omiljeno jelo, a takođe je ljubitelj proje i ćevapa.

Na pitanje kako zamišlja svoju budućnost, Ahmed je naveo da ne zna gde će ga put dalje odvesti – možda će nastaviti s radom u ugostiteljstvu, a možda potpuno promeniti zanimanje. Istakao je da je sve moguće, da nema strahove ili predrasude, te da se ne libi da pokuša sve što mu se ponudi u narednom periodu.

Ahmed, koji u RS boravi na osnovu odobrene supsidijarne zaštite, napomenuo je da je veoma često uskraćen za uživanje u svakodnevnim, „običnim“ stvarima, koje se za mnoge njegove prijatelje u RS podrazumevaju. Tokom razgovora s BCLJP-om je dao jedan primer:

Juče mi baš kaže koleginica: „Hajde da idemo na more, baš bi bilo super!“ , a ja joj kažem: „Ja nikada u životu nisam video more, nikada nisam bio na plaži. Najviše bih voleo da mogu da idem na more, ali ne mogu.“

Naime, Ahmed se suočava s višegodišnjim problemom u vezi s (ne)izdavanjem putnih isprava za osobe s dodeljenom međunarodnom zaštitom u RS. Dok se navedena procedura u RS konačno ne reguliše, Ahmedu će biti ograničena sloboda kretanja u druge države.[2] U praksi, on je u mogućnosti da putuje samo s pasošem države porekla, ali mu je za ulazak u većinu zemalja neophodna viza. U toku razgovora je istakao da je jednom prilikom podneo zahtev za vizu radi ulaska u Crnu Goru, koji je odbijen nakon tri meseca. Uprkos činjenici da mu je ograničeno putovanje u većinu zemalja sveta, Ahmed je putovao po RS, u čije se prirodne lepote uverio mnogo puta. Obišao je veliki broj gradova, od kojih mu je Aranđelovac najlepši, kao i muzičke festivale.

Beogradski centar za ljudska prava je razgovarao s Ahmedom o kulturološkim razlikama i o tome koliko se RS razlikuje od Iraka. Dotakli smo se koncepta slave, karakterističnog za srpski narod, kojoj je Ahmed prisustvovao u više navrata kod svojih prijatelja. Smatra da se do te mere navikao na srpsku kulturu da je više oseća svojom nego kulturu arapskog naroda iz kog potiče. Takođe, uveren je da je mnogo lakše prihvatio promenu života dolaskom u RS nego što bi bio slučaj da je otišao u neku od država Evrope, pre svega zbog srdačnosti i otvorenosti državljana RS. Ahmed je u tom kontekstu pomenuo svog rođenog brata, koji je, nakon višegodišnjeg putovanja Evropom i života u Budimpešti, zaključio da „nigde nije kao u RS“. O tome je rekao sledeće:

Svuda ćeš uvek biti stranac, ali ovde nije tako, ovde te svi prihvate, prijatelji, kolege i devojke. Ovde se osećaš kao deo grada, kao deo ove zemlje.

Tom prilikom, Ahmed je istakao da razume da neko može da se oseća nepoverljivo prema strancima, prema nekom ko je drugačije boje kože ili govori drugim jezikom. Dodao je da je ranije, u dva navrata, doživeo u RS male probleme zbog svoje vere. Osim toga, naveo je da ga prijatelji iz RS, komšije i kolege generalno tretiraju s poštovanjem, kao i da uvek imaju razumevanja za praznike njegove kulture. U tom smislu, Ahmed je istakao da je, zahvaljujući višegodišnjem boravku u RS, uspeo da uoči mnoge nedostatke društvenih normi i običaja koji se poštuju u njegovoj državi porekla, od kojih mnoge sada smatra „neshvatljivim“ i „dalekim“.

Ahmed je u toku razgovora s Beogradskim centrom za ljudska prava naveo da ne može da izdvoji nijednu konkretnu situaciju koju bi mogao da opiše kao naročito tešku od momenta dolaska u RS. Kao najveći izazov u prilagođavanju novoj sredini naveo je nepoznavanje srpskog jezika, koji je uspeo da prevaziđe uz podršku svog oca, što je imalo ključnu ulogu u njegovoj uspešnoj integraciji u RS. Dodao je i da mu je prva devojka u RS pomogla da savlada jezik – upoznali su se kada ona nije govorila engleski a on srpski, pa su jedno drugom bili podrška u učenju.

Osoba koja ne poznaje Ahmedovu ličnu priču ne bi mogla da pretpostavi da ovaj mladi Iračanin zapravo nije rođen u RS ili da tu nije proveo detinjstvo. U razgovoru s BCLJP-om je rekao da u društvu često voli da istakne sledeće:

Znate onaj osećaj kad živite van svoje zemlje, ali nikada ne možete skroz do kraja da budete deo društva i da ih razumete do kraja jer ne razumete taj sleng i te fore – e, pa, ja znam te fore, ja sam ovde odrastao, Beograd je moj grad!

[1] Ahmed i njegova porodica su od 2014. godine boravili u RS na osnovu studija Ahmedovog oca. Međutim, promenom različitih ličnih okolnosti 2017. godine, a usled loše bezbednosne situacije u Iraku, Ahmedov otac je bio prinuđen da za sebe i svoju decu traži međunarodnu zaštitu od nadležnih organa RS. Početkom 2018. godine, petočlanoj porodici je odlukom Kancelarije za azil dodeljena supsidijarna zaštita.

[2] Više o samoj nemogućnosti dobijanja putne isprave i pristupa državljanstvu za izbeglice videti u: Pravo na azil u Republici Srbiji 2021, str. 124 i 153.