Broj maloletnih tražilaca azila u Evropi je u neprestanom porastu od 2013. godine, pri čemu se povećava i broj onih koji neformalnim izbegličkim rutama putuju bez pratnje roditelja. Pravno gledano, nepraćena deca moraju da zadovolje iste kriterijume za dodeljivanje međunarodne zaštite kao i odrasli tražioci azila, međutim na njih se, zbog toga što su posebno osetljiva grupa, primenjuju posebne mere zaštite i njima pripadaju posebna prava, kao što je pravo na smeštaj i brigu prilagođenu detetu, postavljanje zakonskog staratelja, pravo na ujedinjenje sa porodicom i drugo. Prema tome osnov za uživanje prava na poseban tretman jeste upravo njihov uzrast, a procena uzrasta je početni korak za sprovođenje svih procedura.
Procena uzrasta se vrši prevashodno na osnovu dokumenata, ali to je praktično nemoguće primeniti na nepraćenu decu tražioce azila koji u zemlju prijema najčešće stižu bez ličnih dokumenata, izvoda iz matične knjige rođenja ili putnih dokumenata koji bi mogli da posluže kao dokaz njihovog uzrasta. Zbog toga su države uspostavile različite procedure i metode za procenu uzrasta mladih tražilaca azila, koje u nekim državama uključuju i kontroverzne invazivne medicinske metode poput zubarskih merenja, rendgenskih snimanja i ispitivanja seksualne zrelosti. Najnovije istraživanje Saveta Evrope sprovedeno od strane nezavisnih stručnjaka pokazalo je da se međunarodni i evropski standardi ne primenjuju konzistentno u svim državama članicama ove organizacije, pri čemu nedostatak naučnih metoda stvara rizik od proizvoljnog odlučivanja. Naime, čak sedam od 37 država koje su obuhvaćene istraživanjem sprovode postupke procene uzrasta koji su posebno stresni, traumatični ili invazivni za dete i da kao takvi nisu u skladu sa međunarodnim standardima iz oblasti prava deteta. Ovo je naročito zabrinjavajuće imajući u vidu da se u trećini ispitanih država ove procedure sprovode bez obzira na pristanak deteta ili staratelja.
Sam postupak procene uzrasta trebalo bi da bude sproveden od strane obučenog osoblja koje ima iskustva u radu sa decom, pri čemu je neophodno uzeti u obzir detetov rod, kulturu, identitet i porodičnu istoriju. Međutim, takav višedimenzionalni pristup proceni uzrasta deteta prisutan je u samo 19 država. Takođe, istraživanjem je utvrđeno je da od 37 ispitanih država samo 20 poštuje princip in dubio pro reo, odnosno da u slučaju nedoumice treba doneti odluku u korist povoljnije opcije za tražioca azila.
Procedure za procenu uzrasta bi trebalo primenjivati sa ciljem da se zaštite prava deteta, da se dete zaštiti od nasilja i eksploatacije bilo kojeg oblika, kao i da se poštuje najbolji interes deteta. Procena uzrasta ne bi trebalo da se sprovodi rutinski, već samo ako je to u skladu sa detetovim najboljim interesom i uz detetov izričiti pristanak. Sama procedura mora da bude multidisciplinarna tako da uzima u obzir fizičke, razvojne, psihološke i kulturološke faktore, te mora da bude sprovedena od strane nezavisnih stručnjaka koji imaju iskustva u radu sa decom i koji su upoznati sa etničkim i kulturološkim poreklom deteta.